Народна ношња

Разноликост и богатство традиционалног начина одевања, обликованог у оквирима колективног поимања припадности и исказивању индивидуалног осећања и умећа, засновано је на наслеђу и традицији. Према начину одевања препознавало се одакле је ко, а нарочито у мешовитим срединама, којој конфесионалној и етничкој заједници припада. Одећом се, заједно са накитом, од најранијих времена исказивало ком се сталешком слоју друштва припада, ком узрасту, а постојала је и извесна разлика у одевању како у свакодневним тако и у празничним приликама. Ношња сваког краја садржавала је и магијско-обредна значења, а у обликовању и изради разноврсних одевних и украсниг облика у основној функцији заштите тела у различитим климатским условима. У улози украшавања особа које их носе показивало се и креативно умеће и укус појединаца и заједнице.

Припремање материјала,бојење, кројење, шивење и украшавање одеће, као и њено одржавање у прошлости био је углавном женски посао. Највећу примену у изради материјала за одећу имала је вуна, која је употребњавана вишеструко: за израду сукна од кога су шили горње делове одеће, летње и зимске, за ткање женских прегача, тканица, сукњи и торби, за израду чарапа и назувица, женских и мушких капа.

НАРОДНА НОШЊА УЖИЧКОГ КРАЈА:

Одевање становништва једног подручја често је одлика средине коју насељава, одраз економског и социјалног стања становништва, као и начина прилагожавања климатским условима. У одевању се могу наћи трагови историјских догађаја као и утицаја других култура. Оно је уједно и слика умећа и стваралачког домета једног народа. Анализирајући основне делове ношће ужичког краја деветнаестог и двадесетог века, налазимо аналогне везе са подручјем Црне Горе, Херцеговине, Босне, Полимља, Старе Рашке, одакле већи број становништва овог дела западне Србије познатијег и као Стари Влах води порекло. Међутим у начину одевања као и у самом изгледу и називу појединих одевних предмета може се наћи доста елемената оријенталне културе, поготову до средине деветнаестог века (фец, џамадан, антерија, чакшири потурлије). С обзиром да је овај део западне Србије претежно планински и да је сточарство била важна привредна грана током деветнаестог века све до шездесетих година двадесетог века, то је имало утицаја и на израдз и изглед ношње.

Ношња овог краја припада типу динарске ношње која садржи строго западне форме основних претежно одевних елемената израживаних од сукне, вуне, а у нешто мањем обиму од конопље, лана и памука. Израђивана је у домаћој радиности (жене), или од стране појединих занатлија (ђурчија, терзија). Свечанији одевни предмети који су ношени као део невестинске ношње, на вашарима, славама, украшавани су гајтанима, везом вуне црне боје, вуном црвене боје, апликацијама, шљокицама, перлицама, срмменим нитима и другим. Одећа се према томе где се носи и од којег је материјала кројена дели на градску и сеоску, односно мушку и женску.